nevenarije
03.12.2011., subota
Nestalo struje
Sidin isprid televizora i priskačen konale ka klokan. Milijun programi, a ništa, šta bi me zadržalo. Skačen sa neke totalno blentave serije na neko folk-drndalikanje, pa na neki jeftini horor-film, a onda na neku imbecilnu diskusiju, pa na reklame ..... i sve tako redom.
Bacin pogled na sat, da vidin, bi li se moglo poć leć. Deset i po. Hm, malo mi je ka, rano, ili možda nije .... ? Kad ujedanput mrak. Totalni mrak. Zatvaran, pa otvaran oči, ali ne vidin nikakvu razliku. Onda mi sine: ovo je nestalo letrike. Sad bi tribalo nać šunferine i koju šteriku. Oli barenko lampadinu. Ali žena nije doma. Ko zna, di je te, u ovome trenutku tako važne stvari, klala. I dok ja sidin u fotelji i razmišljan, ukaže se slabašno svitlo na vratima od tinela. Ulazi mi sin, cili nikako ustravljen, s fajericon u ruci i pita: - A šta je ovo? - Ništa sinko. Nestalo je letrike. - Molin? - Ne triba ti molit. Nestalo je letrike. - Kako to misliš, nestalo je letrike? - A šta ja znan kako. Biće izletila koja sklopka, probija koji kabel, oli šta ja znan .... Znan da se sad čudite, šta se moj sin čudija. Ali morate znat, da se ova štorija odigravala u Švicarskoj. I da je moj sin tamo rođen i cili svoj život (osin litnji miseci) tamo i proveja. Pa se naučija da struje uvik ima. Ovo mu je bija prvi nestanak struje u životu. U dvadeset i sedmoj godini. A meni je bilo prvi put drago da ima jedan pušač u kući. Uz pomoć njegove fajerice, našli smo par šterik i lipo ih zapalili. Onda smo ćirnili kroz ponistru i vidili da je cilo selo u mraku. U daljini su se vidili nekakvi odsjaji, dakle izgleda da osin našega sela, nije bilo drugi žrtav. Oko jedanajst uri, letrika je došla. Ja san joj, po dobrome starome obićaju, peta roge, našto se opet u očima moga sina pojavilo čuđenje. Pa san mu mora objasnit, da nikad nije dobro puno se veselit i zafalivat, kad letrika dođe, jerbo da kurba letrika onda opet za dišpet nestane. Nisan siguran da je razumija. Pa san onda sinu ispriča, šta san ja u domaji doživija. Novu 1980. čekali smo u povećemu društvu u jednoj birtiji na Ćiovu, odma priko mosta. Učinila je velika nevera i naravno da je nestalo letrike. Nas to nije niti najmanje smelo. Odma smo uz ponistru parkirali moju Ladu i iz nje izvadili zvučnike i potegli žice, pa smo cilu noć plesali uz mužiku sa auto-kazeta. Zabava je bila luda, ka i uvik, samo šta je vožnja doma više sličila na plovidbu nego na vožnju. Na Ćiovskoj rivi, more je mojoj Ladi bilo deboto do po vrat. To sve nije bilo strašno. Strašno je bilo šta je nevera pomela ko zna koliko stupi od letrike. Tako da je Split opet dobija letriku tek nakon cile šetemane. A Kaštila nakon misec dan. - Misec dan? - E, sinko, tek nakon misec dan. - A kako ste kuvali, kompjuterali .... ? - Kuvali smo ko na drva, ko na plin. A kompjuteri nije ni bilo. Treći dan je u ciloj Dalmaciji nestalo šterik. Pa bismo ranije išli leć. Judi su se brijali lamicama. Gilette super silver. To s lamicama je razumija. Jerbo se i on brije s nekim Gilette sensor aparatićen sa tri oštrice. A zaključak? Zaključak je, da je, kad se čovik kasno oženi, velika razlika u godinama između oca i sina. Pa se ne moredu baš uvik i u svemu iz prve razumit. |
28.11.2011., ponedjeljak
Ribanje i Šibensko prigovaranje
Marčelinina štorija o Crnici ušla je ka črv u moju memoriju i počela rovat po nekim davno zaboravljenim detaljima. Ka ono kad šibneš SQL-formulicu da ti izbaci kakva nova saznanja iz neke baze podataka. Pa izađe i šta si očekiva i šta nisi očekiva.
Sitija san se svoga davnoga, davnoga boravka u Šibeniku. Bija san mladi gimnazijalac, pun sebe i svoje važnosti. Ka i svaki dripac toga uzrasta. Moj ujac, oficir mrske JNA, živija je (a di drugo) u vojnome neboderu na Mandalini. Pogled je bija na teretnu luku i malo dalje na Šibenski zaljev. Ali koga je to onda zanimalo. Glavni je bija kajić. Bokun bateline s Tomosovon penton od 4 konja. S kojom smo ja i ujac na ribe odili. Ko je smija pentu na brodu ostavit. Sutra ne bi naša ni pentu, a najvjerojatnije ni brod. Zato je svaki put po povratku tribalo pentu skinit i u podrum nosit. A kad se u pustolovinu krećalo, valjalo je motorin na krmi zavidat, a za svaki slučaj još i konopon zavezat. Jerbo da su vide znale od vibracij popustit i penta na dnu mora završit. A dobar brodski konop zagropan mornarskin uzlon, nije lako molava ni kad ga se molilo. Ne moredu se slovenske vide stavit s pravin gropon. Inšoma, procedura polaska nije bila puno jednostavnija od polijetanja Shuttle-a. Umisto odbrojavanja, sluša san ujčevo požurivanje, jerbo da se na poštu nikad ne more prirano doć. Vajalo je složit panjule, ešku, špurtil, a bome i dva stara đemprea, ako bi slučajno na moru zaladilo. Sve se to nosilo u krtoliću, u kojega je na povratku mora stat ulov. A na polasku obilata marenda. Jerbo se na moru ogladni. Obavezno si mora imat strijač, da ti sunce mozak ne popije. Nisi smija zaboravit ni šešulu i svurgadin. Ni jednu ojaču lampadinu. A kad bi se nakon svi priprem, kajić laška od kraja, počelo bi dugo drndanje prema poštama. Okle je moj ujac, ka Kaštelanin, za Šibenske pošte sazna, naman pojma. Nikad mi ni palo na pamet pitat. Inšoma, doma se nikad nismo vratili bez dovoljno ribe za dobar obid. A odili smo do Zlarina, Prvića (na Drugić i Trečić nismo svraćali), Mišjaka, pod Sestrice. A bija je i jedan otočić lipoga imena Babina guzica. (Ostale toponime san pozaboravlja, a ko će sad guglat.) Koliko bi to morsko drndanje do prve pošte trajalo, ne sićan se više. Znan samo da se nije brojilo minutima, nego urama. I pored galame dvotaktnoga smrdislava, doživljaj je bija veličanstven. Kad bi uključija filter za šušur motora, moga si guštat u plavetnilu bonace. Nima te špicjalije, koja te mora tako intenzivno ličit. Nismo puno daleko odili, ma svejedno si se u ono bokun bateline ćutija ka da si usrid oceana. A more ispod nas je imalo jednu tamno-plavu boju, kakvu uz kraj nisi moga vidit. Podsjećalo me na onu nelagodnu dubinu, koju bi ćutija pod sobom, kad bi na Pajićevu moru (znat će Starosejani) pliva do "Fortice" i dalje prema Ćiovu. Ali čim bi se sitija da je doli bat, oko kojega se mota jato arbuni, nestalo bi straja, i uvatila bi me lovačka groznica. Ko je moga dočekat da ti arbun ono junački "pritisne", a ti mu daš kontru i izvučeš ga u šputril. Ni jednu ribu nije ni lakše, ni slađe izvuć nego arbuna. Pa ako bi još bija veći od ujčevoga! Ajme! |
27.11.2011., nedjelja
I reče Neven: neka bude blog
I bi blog.
Ali Neven baš i nije siguran je li to dobro. Lako je bilo bogu. Njegov posal nije ima ko ni pogledat, akamoli kritizirat. Pa mu nije bija problem, na kraju svakoga dana, samodopadno izjavit: "Ovo je dobro." Ma znan i ja, da se isprid ovoga bloga neće učinit red i da će ovod svratit amo oni, kojima ja onako ka uspit pripomenen da bi mogli poćirit. I poneki zalutali ovisnik o blogovima. Svejedno me ka, malo straj. Aj, budite milostivi bar u početku ..... A ako je kome do kritiziranja, eno mu vlada i HDZ. Pače i Kerum. Kako li je samo išla ona poslovica o počecima i težini? |
